Чланак
јун 30
Назад

НЕПОСРЕДНО ЗАСТУПАЊЕ У РИМСКОМ ПРАВУ С ОСВРТОМ НА МОДЕРНО ПРАВО

Валентина Цветковић Ђорђевић

10.5937/AnaliPFB2002124C
САЖЕТАК /

Савремено право не може се замислити без установе непосредног за­ступања. Њено доктринарно утемељење творевина је модерне науке. Прве модерне грађанске кодификације, под утицајем нововековне природноправне мисли, овлашћење за заступање (пуномоћје) регулишу у уговору о налогу. У другој половини 19. века мења се схватање о односу пуномоћја и уговора о налогу те, почев од немачког Грађанског законика, законски текстови, у које спада и српски Закон о облигационим односима, прописују пуномоћје одвојено од уговора о налогу. Начелу савременог права о непосредном заступању супротставља се забрана непосредног заступања сачувана у римским изворима. Према доминантном ставу у пандектистици, чији утицај и данас постоји, римско право, услед те забране, није омогућавало непосредно заступање. У раду се анализирају случајеви у којима се, заслугом претора и римских класичних правника, дозвољава непосредно заступање. Изостанак појмовног дефинисања и начелног прописивања непосредног заступања не оправдава тврђење да се у римском праву оно није примењивало.

ЧЛАНАК ЈЕ РАСПОЛОЖИВ НА /
Ћирилици   Латиници  
РЕФЕРЕНЦЕ /
  • Biavaschi, Paola. 2006. Ricerche sul precarium. Milano: Dott. A. Giuffrè Editore.
  • Briguglio, Filippo. 2007. Studi sul procurator. L’acquisto del possesso e della proprietà. Milano: Dott. A. Giuffrè Editore.
  • Coing, Helmut. 1985. Europäisches Privatrecht, Bd. I, Älteres Gemeines Recht (1500 bis 1800). München: Verlag C. H. Beck.
  • Coing, Helmut. 1989. Europäisches Privatrecht, Bd. II, 19. Jahrhundert. Überblick über die Entwicklung des Privatrechts in den ehemals gemeinrechtlichen Ländern. München: Verlag C. H. Beck.
  • Coppola Bisazza, Giovanna. 2008. Dallo iussum domini alla contemplatio domini: contributo allo studio della storia della Rappresentanza. Milano: Dott. A. Giuffrè editore.
  • Doerner, Ruth. 2018. Abstraktheit der Vollmacht. Berlin: Duncker&Hum­bolt.
  • De Melo, Wolfgang, trans. 2011. Casina; The Casket Comedy; Curculio; Epidicus; The Two Menaechmuses. By Plautus. Loeb Classical Library 61. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  • Finkenauer, Thomas. 2008. Direkte Stellvertretung bei Stipulationen? Zeitschrift der Savigny–Stiftung für Rechtsgeschichte: Romanisti­sche Abteilung 125: 440–497.
  • Gottwald, Peter. 2003. Paragraph 328. Versprechen der Leistung an einen Dritten. Rn 19. Münchener Kommentar zum Bürgerlichen Gesetz­buch, Bd. 2, Schuldrecht Allgemeiner Teil (§§ 241–432), Hgg. Kurt Rebmann, Franz Jürgen Säcker, Roland Rixecker, 4. Aufl. München: Verlag C. H. Beck.
  • Hallebeek, Jan. 2008. Contracts for a third–party beneficiary: A brief sketch from the Corpus iuris to present-day civil law. Fundamina 13(2): 11–32.
  • Kaser, Max. 1971. Das Römische Privatrecht. Erster Abschnitt – Das altrömische, das Vorklassische und Klassische Recht. München: Verlag C. H. Beck.
  • Katančević, Andreja. 2018. Sticanje svojine preko zajedničkog roba. Identiteski preobražaj Srbije: Prilozi projektu 2017, ur. Radmila Vasić, Bojana Čučković. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje. 333–345.
  • Larenz, Karl, Manfred Wolf. 2004. Allgemeiner Teil des Bürgerlichen Rechts, 9. Aufl. München: Verlag C. H. Beck.
  • Lobrano, Giovanni, Pietro Paolo Onida. 2016. Rappresentanza o/e parte­cipazione. Formazione della volontà ‘per’ o/e ‘per mezzo di’ altri. Nei rapporti individuali e collettivi, di diritto privato e pubblico, romano e positivo. Diritto@Storia 14: 5–48.
  • Miškić, Mirjana. 2019. Odgovornost gospodara posla na osnovu praepositio i iussum. Neobjavljena doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, jul.
  • Mitteis, Ludwig. [1885] 1962. Die Lehre von der Stellvertretung nach römischem Recht mit Berücksichtigung des österreichischen Rechts. Neudruck, Aalen: Scientia Verlag.
  • Orestano, Riccardo, 1957. Rappresentanza (Diritto romano), Novissimo Digesto italiano, XIV, a cura di Antonio Azara, Ernesto Eula. Torino: Unione tipografico – Editrice Torinese, 795–800.
  • Polojac, Milena. 2012. Preduzimanje pravnih poslova za drugog i zastupanje – istorijski pogled. Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom EU: Prilozi projektu 2011: kolektivna monografija, ur. Svetislav Taboroši. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje. 441–452.
  • Riccobono, Salvatore. 1930. Lineamenti della dottrina della rappresentanza diretta in Diritto Romano. Analli del Seminario giuridico della Regia Università di Palermo 14. Cortona: Stabilimento Tipografico Commerciale.
  • Romac, Ante. 1975. Rječnik rimskog prava. Zagreb: Informator.
  • Sanfilippo, Cesare. 2002. Istituzioni di diritto romano, 10. ed. Soveria Mannelli: Rubbettino.
  • Schmoeckel, Mathias. 2003. §§ 164–181. Vertretung und Vollmacht. 916–956. Historisch–kritischer Kommentar zum BGB. Bd. I, Allgemeiner Teil (§§ 1–240), Hgg. Mathias Schmoeckel, Joachim Rückert, Reinhard Zimmermann. Tübingen: Mohr (Siebeck).
  • von Savigny, Friedrich Carl. 1840. Freie Handlungen. – Erweiterung durch Stellvertreter. 90–98, System des heutigen Römischen Rechts, Bd. III, Berlin: Veit.
  • Šarac, Mirela. 2008. Zastupanje u pravnim poslovima u rimskom pravu. Split: Pravni fakultet Sveučilišta.
  • Zimmermann, Reinhard. 1996. The Law of Obligations. Roman Founda­tions of the Civilian Tradition. Oxford: Clarendon Press.