НЕТЕРИТОРИЈАЛНА САМОУПРАВА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА У СРБИЈИ

Самоуправа националних мањина, која може бити обезбеђена како на територијалном, тако и на нетериторијалном (персоналном) принципу, представља институт јавног права помоћу којег се обезбеђује ефикасно учешће припадника националних мањина у јавном животу и одлучивању у једној држави. У правном поретку Републике Србије, самоуправа националних мањина гарантована је Уставом и остварује се путем националних савета националних мањина, први пут изабраних 2002. године. Самоуправа националних мањина остварена путем изабраних националних савета и њено законско уређење изазвали су политичке и правне полемике, што је довело до великог броја иницијатива за оцену уставности Закона о националним саветима националних мањина 2010. и 2011. године. О уставности оспорених одредаба Закона Уставни суд Србије донео је одлуку почетком 2014. године. Овај рад посвећен је уставноправној анализи те одлуке, којом је Уставни суд ауторитативно разрешио нека отворена уставноправна питања и тако допринео бољем разумевању овог института, али је истовремено, због очитих мањкавости и недоследности у изнетим ставовима и схватањима, изазвао и недоумице у вези с правним оквиром самоуправе националних мањина у Србији.