ПРАВНА ПРИРОДА АФАТОМИЈЕ

Аутор у чланку анализира афатомију, правни посао за случај смрти Франака, који се у литератури сматра зачетком тестамента код старих Германа, али и кореном уговора о наслеђивању нормираних у великим грађанскоправним кодификацијама. Циљ рада је да се кроз анализу правне природе афатомије испита тачност ове основне хипотезе и да се да одговор на питање да ли су у упоредној правној традицији евентуално постојали правни послови који су настали пре афатомије и који се такође могу сматрати зачецима уговорног наслеђивања.

У првом делу рада аутор констатује да су друштвено-економске прилике, културна и правна свест старих Германа диктирале нужност стварања другачијих правних послова којима би се располагало за случај смрти, јер ови народи нису познавали завештање. Потом анализира начин на који се предузимала афатомија у Салијском и у Рипуарском законику, указује на сличности и разлике овог института код Салијских и Рипуарских Франака и презентује различите теорије којима се објашњава правна природа овог института.

Аутор закључује да се афатомија може сматрати кореном уговорног наслеђивања у најширем смислу, али не и уговора о наслеђивању у смислу у коме их познају савремена права, као и да ова констатација може да буде тачна само за германска права, али не и за правну цивилизацију уопште.