Aлександар Тодоровић
10.5937/AnaliPFB1701187T
Сврха овог чланка је да преиспита традиционално поимање супсидијарности у домену европског режима заштите људских права у којем се супсидијарност посматра као део политичког компромиса усмереног на очување суверенитета држава потписница конвенције и афирмацију плурализма, тако што ће аутор настојати да укаже на то да је концепт супсидијарности у пракси Европског суда за људска праваи кроз реформу контролног механизма
прешао дуг пут од политичког компромиса до једног од основних принципа на којима се темељи контролни механизам конвенције. Штавише, аутор ће покушати да објасни да концепт супсидијарности садржи не само узлазну (негативну) компоненту већ и силазну (позитивну) компоненту, истовремено испитујући ваљаност аргументације која тврди супротно.
- Caroza, P. „Supsidiarity as a structural principle of international human rights law“, The American Journal of International Law 97/1997, Washington DC.
- Greer, S. „Constitutionalizing adjudication under the European Convention on Human Rights“, Oxford Journal of Legal Studies 23/2003, Oxford.
- Morawa, A. „The European Court of Human Rights Rejection of Petitions where the aplicant Has Not Suffered a Significant Disadvantage“, Journal of transnational legal issues 1/2012, Luzern.
- Wildhaber, L. „Pilot Judgments in Cases of Structural or Systemic Problems on the National Level“, The European Court of Human Rights Overwhelmed by Applications: Problems and Possible Solutions, Springer Verlag, Berlin 2009.
Затворено за коментаре