О ДОБРОВОЉНОСТИ ОДУСТАНКА ОД ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Законодавац предвиђа могућност ослобођења од казне за учиниоца који у фази покушаја добровољно одустане од довршења кривичног дела. Иако за обе форме одустанка (у фази недовршеног и довршеног покушаја) важе различите објективне претпоставке, основни субјективни услов је на исти начин одређен као добровољност одустанка. У нашој ранијој литератури и судској пракси овај услов је доста строго обојен психолошким садржајем и негиран увек када учинилац одлуку о одустанку није формирао искључиво на основу унутрашњих мотива. Осим психолошких теорија, у немачкој доктрини развијен је и нормативни појам добровољности, који ову субјективну претпоставку процењује полазећи од вредновања мотива за одустанак. Упркос томе што је Кривични законик прецизније него наше пређашње законодавство обликовао правну фигуру добровољног одустанка, и даље остаје недовољно разјашњено основно питање – када се одустанак може сматрати добровољним. У раду се разматрају основни теоријски ставови посвећени овој проблематици и предлаже један еластичнији практични приступ.