Katarina Dolović
10.5937/AnaliPFB1501202D
Ovim člankom autorka nastoji da skrene pažnju na probleme koje u praksi stvaraju tzv. neosnovani raskidi, ali i na potrebu stvaranja jedinstvene prakse u pogledu njihovog sankcionisanja. U postojećoj doktrini na niz pitanja nema odgovora, a pojedini usamljeni pokušaji teorijskog objašnjenja ove pojave ostaju u senci pojedinačnih sudskih/arbitražnih sporova, bez težnje ka suštinskom rešavanju problema. Autorka u tekstu nastoji ukazati na neophodnost kvalifikovanja neosnovanog raskida kao povrede ugovora, ali i ispitivanja posledica koje iz te povrede nastaju. Pitanje koje, međutim, postavlja, a koje je i razlog nastanka ovog članaka jeste: da li savesnost poverioca utiče na posledice neosnovanih raskida, to jest da li ona predstavlja „olakšavajuću okolnost“? Drugim rečima, da li poveriočeva nesavesnost jeste neophodan uslov za nastanak nekih posledica?
Zatvoreno za komentare