СЛУЧАЈЕВИ „НЕСТАЛИХ БЕБА“: УСТАВНИ СУД vs. ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА?

Ауторка коментара одлуке Уставног суда у случају Г. Р. скреће пажњу да, иако су наводи и тврдње подносиоца уставне жалбе у овом случају битно слични са оценама и ставовима Европског суда за људска права у пресуди Зорица Јовановић против Србије, чињенице и околности које је утврдио Уставни суд у предмету поводом уставне жалбе Г. Р. битно се разликују од чињеничног стања које је утврдио Европски суд у предмету Зорица Јовановић против Србије. Стога је прва и најважнија последица одлуке Уставног суда о којој је било речи у овом тексту сазнање да сви случајеви притужби родитеља – како пред домаћим органима, тако и пред Европским судом – наводно „несталих беба“ нису исти. За разлику од чињеничног стања које је Европски суд утврдио у пресуди Зорица Јовановић против Србије (тело сина подноситељке представке никада није предато ни подноситељки представке ни њеној породици, узрок смрти није никада утврђен, подноситељка представке није добила извештај о обдукцији нити је обавештена када је и где њен син наводно сахрањен, а његова смрт није никада званично пријављена), из документације која је била поднета Уставном суду произилази да подносилац уставне жалбе није могао имати било какве недоумице поводом извештаја о смрти своје деце нити неизвесности у погледу „пресудних чињеничних и правних питања“ о томе шта се стварно догодило са његовом децом. Уставни суд је утврдио је да су подносиоцу уставне жалбе достављени сви уредно вођени медицински протоколи са подацима о здравственом статусу превремено рођених близанаца, предузетим дијагностичким и терапијским процедурама, историјама болести и отпусним листама. Нажалост, и поред свих напора лекара да спасу двоје превремено рођене деце, која су рођена са озбиљним дефицитима основних животних функција, наступила је њихова смрт. Уставни суд је такође утврдио да су чињенице рођења и смрти обоје деце уредно забележене у одговарајућим регистрима, као и у Матичној књизи рођених и Матичној књизи умрлих, да родитељи нису одговорили на позив здравствене установе да сахране своју децу, те да постоје веродостојни докази да је сахрана обављена у организацији и на трошак Института за неонатологију, где су деца лечена и где је наступио летални исход. Због тога је Уставни суд закључио да су у конкретном случају неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да нема никакву веродостојну информацију о томе шта се догодило његовој деци, те да је уставна жалба неоснована у погледу тврдњи о повреди права на поштовање породичног живота из чл. 8 Европске конвенције о људским правима.