REOSIGURANJE – SUŠTINA, DOMAŠAJ I ZNAČAJ

Reosiguranje – bar kada je reč o srpskom pravu – predstavlja institut Prava osiguranja o kome se nedovoljno zna. To ne treba da čudi budući da je reč o ugovoru koji tradicionalno nije uređen u delu građanskog zakonika ili zakona o ugovoru o osiguranju. Diskutabilna su, dakle, sva obeležja ugovora o reosiguranju: počev od definicije preko bitnih elemenata do toga kako se ispoljava načelo savesnosti u ovoj specifičnoj oblasti poslovnog prometa. Stoga je autorka tako koncipirala rad da, najpre, definiše ugovor o reosiguranju i objašnjava poziciju reosiguranja u sistemu osiguranja. Naglašeno je da se ugovor o reosiguranju nadovezuje na ugovor o osiguranju, čime se omogućava dalji transfer rizika. U pitanju je poslovnopravni ugovor, zaključen između stručnjaka za osiguranje; često sa međunarodnim obeležjem; koji u velikom broju slučajeva zaslužuje kvalifikativ adhezionog ugovora; aleatoran i dvostrano obavezan ugovor; čije se prestacije izvršavaju trajno, itd.

Značaj reosiguranja u sistemu osiguranja raščlanjen je na tri komponente: povećanje kapaciteta tržišta osiguranja, garancija ispunjenja preuzetih obaveza osiguravača i regulatorni učinak na osiguranje. Autorka zaključuje da je ugovor o reosiguranju tipičan poslovnopravni ugovor, redigovan od strane stručnjaka za (re)osiguranje, koji počiva na uvažavanju zajednice interesa osiguravača i reosiguravača. Isti može vršiti ciljnu funkciju samo ako se obe strane ponašaju u skladu s pravilima o upravljanju rizikom, odgovorno i savesno.