РЕОСИГУРАЊЕ – СУШТИНА, ДОМАШАЈ И ЗНАЧАЈ

Реосигурање – бар када је реч о српском праву – представља институт Права осигурања о коме се недовољно зна. То не треба да чуди будући да је реч о уговору који традиционално није уређен у делу грађанског законика или закона о уговору о осигурању. Дискутабилна су, дакле, сва обележја уговора о реосигурању: почев од дефиниције преко битних елемената до тога како се испољава начело савесности у овој специфичној области пословног промета. Стога је ауторка тако конципирала рад да, најпре, дефинише уговор о реосигурању и објашњава позицију реосигурања у систему осигурања. Наглашено је да се уговор о реосигурању надовезује на уговор о осигурању, чиме се омогућава даљи трансфер ризика. У питању је пословноправни уговор, закључен између стручњака за осигурање; често са међународним обележјем; који у великом броју случајева заслужује квалификатив адхезионог уговора; алеаторан и двострано обавезан уговор; чије се престације извршавају трајно, итд.

Значај реосигурања у систему осигурања рашчлањен је на три компоненте: повећање капацитета тржишта осигурања, гаранција испуњења преузетих обавеза осигуравача и регулаторни учинак на осигурање. Ауторка закључује да је уговор о реосигурању типичан пословноправни уговор, редигован од стране стручњака за (ре)осигурање, који почива на уважавању заједнице интереса осигуравача и реосигуравача. Исти може вршити циљну функцију само ако се обе стране понашају у складу с правилима о управљању ризиком, одговорно и савесно.