КОНДИКЦИОНА ОДГОВОРНОСТ У РИМСКОМ ПРАВУ

Кондикција представља тужбу која је настала у римском праву која је служила за повраћај ствари која се код туженог налази без правног основа (sine causa). Тужени је, по правилу, ствар стекао на основу чинидбе тужиоца којом му је она неосновано пренета у својину (datio). На основу кондикције тужени одговора за примљену ствар при чему се обим његове одговорности утврђује према тренутку стицања а не према тренутку покретања поступка. Тужени се обавезује да врати оно што је примио а не оно што од примљеног у тренутку утужења поседује. За разлику од римске кондикционе одговорности, у савременом праву обогаћени одговара за имовинску корист коју је неосновано стекао на било који начин при чему се обавезује да изврши повраћај у обиму који поседује у тренутку утужења. Иако се обим кондикционе и одговорности из обогаћења утврђује према различитим мерилима, узимање у обзир савесност туженог у одређеним случајевима води истим решењима. Савесно лице не одговара на основу кондикције уколико у време покретања поступка више не поседује примљену ствар нити њен сурогат, док се на темељу неоснованог обогаћења ослобађа одговорности ако у тренутку покретања поступка није више обогаћено. С друге стране, одговорност из обогаћења несавесног лица изједначава се са кондикционом одговорношћу јер тужени одговара за корист у обиму који постоји у тренутку њеног стицања а не у тренутку отпочињања парнице.