DELO MALOG ZNAČAJA I STVARNO KAJANJE U KRIVIČNOM ZAKONIKU

Autor u radu razmatra odnos između instituta delo malog značaja i stvarnog kajanja, odnosno pitanje mogućnosti da se kod posledičnih krivičnih dela u slučaju stvarnog kajanja učinioca smatra da je ispunjen uslov za primenu instituta delo malog značaja koji se sastoji u tome da su posledice krivičnog dela neznatne. U datom kontekstu, prvo su analizirani uslovi za primenu dela malog značaja i konstatovano je da je u pitanju institut čija primena je opravdana isključivo u slučaju tzv. bagatelnih krivičnih dela. Nakon toga, institut stvarnog kajanja razmatran je kako sa materijalnopravnog, tako i sa procesnopravnog aspekta, koji u suštini predstavlja primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja. Potom je ukazano na sličnosti koje na planu regulisanja ovog instituta postoje između rešenja u srpskom i nemačkom zakonodavstvu. Zaključeno je da pitanje konkurencije materijalnopravnih i procesnopravnih instituta kojima se ostvaruje ista svrha – rasterećenje krivičnog pravosuđa, a s obzirom na prirodu njihove funkcionale veze, uvek treba rešavati u korist primene odredaba materijalnog krivičnog prava. Međutim, ukoliko, kao u slučaju dela malog značaja, za tako nešto postoji kriminalno-političko opravdanje, onda po uzoru na druga evropska krivična zakonodavstva, treba razmišljti u pravcu ukidanja datog instituta krivičnog prava i potpunijeg afirmisanja odgovarajućih, tzv. diverzionih procesnopravnih mehanizama.